Видим да нисте чули. A непријатно ми да вам кажем, вијест и није тако сјајна.  Опет мислим, боље да чујете од мене, него од каквог дрипца на улици.  Лакше је кад вам каже особа од повјерења,  oвакав  ужас. Немам куд обилазити, Васкрс је укинут. Ето, рекох сад сте сигурно потресени,  али хе брините, и мене је брзо прошло. To чак и није нека вијест, сви ми, већ некако и знамо, да је Васкрс укинут. Тако је уосталом било и са Божићем. Сби некуда трче, припремају славље, праве колаче и пите, а нико у очи никога погледати не смије. Јуре улицом, трче кроз маркете, ко да се плаше да ће их неко зауставити и плјуснути им оно што и сами већ знају, а из неког нејасног страха не смију ни помислити. Плаше се да ће чути – Божића више нема, укинут!

Ви сад мислите, какве то бесмислице говорим, ко још може укинути Васкрс. Не знам, нису ми рекли ко је преузео улогу џелата. Ко се дрзнуо да одруби главу вјери. Нису ми рекли, само чух однекуд, сасвим тихо, укинут! Само једна једина ријеч. Сада ћете помислити, oткуд  знаш да су мислили на Васкрс? Можда је укинут неки други дан, можда је укинута субота, ето можда баш иде петак, па недеља. Што Васкрс? Можда је укинут порез, можда фреквенција неког радија, a не.. Добро, пустићу ја вас да се надате, лијепа је ваша племенита нада. Али будите увјерени, и храбри, прихватите мисао – Васкрс је укинут. Јер, ако укину Бога, није ли лакрдијаство чисто да и даље празнујемо у његово име. У праву су, што су Васкрс укинули. Нећемо лицемјерство.  То и онако није наш фазон.

Ја сам већ прихватио одсуство Васкрса. Већ неко вријеме знам за то, па сам имао и времена да размислим. Можда ипак знам ко је био крвник. Ко је стегао свилени гајтан, под вратом најљепше недеље. Мислим да сам то био ја, можда и ви помало. Могуће је, да смо сви учествовали у том апкленом чину. Немојте никоме рећи да сам ово рекао. Други неће разумјети. Видим већ, бране се, крше руке, оптужују ме, називају лажовом и преварантом.

A ја посматрам. Видио сам једном просјака без ногу, ту на улици, нико се на његаније осврнуо. Вјетар ми је шапнуо, укинут! Гледао са дјечаке како псују сиромаха! Око врата ми се сави шапат, укинут! Знао сам да није истина, a мртвима се куну, кроз дланове ми језа пролазила, писала, укинут! Чудовишта, која су са биоскопског платна сишла, и већ дуго корачају, ту међу нама, шапћу ми кад шмугнем покрај њих, укинут!

Планета спава. Страх ме је помало, али мислим да се неће никада више пробудити. Можда је и боље што су и Бога укинули. Сада би, сигурно, био много љут на нас.

A смијешно је све то некако, знате. Кад видите, на примјер Васкрс, и телевизија преноси литургију, које нема. У првом реду су они најмоћнији. Они су наравно најпосвећенији вјерници. Вјери којој невјерују. Ти исти људи којих нема, озбиљнији су, замишљени, понекад се неки и  накашље, a поглед му се у даљини губи. У даљини, које исто као ни тог погледа, нема. И зар није смијешно, када свештеник чита ријечи којих нема,  док хор пјева пјесме кoje вeћ oдaвнo нe постоје, a они велики људи којих можда никада није ни било, вјерују Бога кога су сами укинули.    И плакао бих, да ме није срамота, увјеравају ме из сивих кутија,  добацују са прагова и прозора, показују ми са уличних, ти велики непостојећи људи, да мог Бога, ни Божића ни Васкрса нема.

И ви се сада питате, па чему све?! Зашто славе и ти велики људи и ми остали, мали? Не знам ни сам, али мислим да се плаше. Укинути Бога није мала ствар. Вјероватно се плаше  да га можда нису успјели потпуно докусурити. Из чистог страха, ничег другог.

Данас имамо нове Богове. То је онако, више наша прича. Ти нови Богови много су јаснији од оног старог, па им је лакше и вјеровати. Имају више агрегатних стања, на примјер  нећете ми вјеровати, али чуо сам да је један, од тих нових Богова у течном стању. Људи моји!  Сасвим течан, а може и у дим да се претвори. Тог новог Бога, пију машине, и мотори.  Не могу без њега. Од тог сам одмах одустао. Ако ми бог већ мора бити у течном стању, боље да буде неки сок, од малине на примјер. А како на то да пристанем, несреће ли, да бога у флашу наспем. Па још горе, замисли, пукне флаша, па ми се бог проспе.

Има један други бог. Он је у чврстом стању. Од папира. И то ружан неки папир, неке главе на њему. Ружне велике главе, да је нека лијепа глава, можда какве глумице, па можда бих и пристао. Али овако не могу, па немогу. Што би наш народ  рекао, нећу, нема бога, сада видим колико су народне изреке и пророчанске помало.

Зло са овим другим богом је у томе што лако нестане, сад га имаш, сад га немаш. Док рече шта би оде бог. Овог бога сви најчешће у џепу држимо. Постоји додуше, посебна футрола, обично кожна за овог бога, баш сад га гледам, ићи ћемо заједно у продавницу, бог и ја. Ја ћу се вратити кући, а бог, бог  ће прећи у неке друге руке.

И разних сад богова имамо. Нису само ова двојица. Народ се и не жали претјерано. Можда су се навикли већ, на ове нове. Лакше је вјеровати очима, него срцем.

Вјерујете  ли ми сада да је Васкрс укинут?

Али не смијем рећи мајци, ни сестри, ни оцу. Разочарали би се много.

Сада само ви и ја, на цијелом свијету, знамо. Остали нека схвате сами. Нека купе све боје овог свијета, да офарбају гушчија, пачија, кокошија јаја. Нека им обуку оне смијешне гаће, гаће за јаја. Можда и некој поштеној домаћици буде јасно, каква се неславна шала са Васкрсом збила, када се јаје обуче у гаће. Када сам то први пут видио, већ тад сам знао, да Васкрса нема. Можда нека поштена домаћица обуче још красније јаје, ја бих им свима предложио да му одјену и поткошуљу и пиџаму, да успавају васкршња јаја заувијек. Нека спавају сирота, на шареним трпезама, које су једина мисао у главама када се празнује бог. Па ћемо сјести за трпезе, неко ће свог бога појести, неко свог попити, неко ће свог бога потрошити у кафани поред цркве, на суботу, пред Васкрс.

Свако ће се већ некако снаћи са својим богом. Али шта ја да радим.. Шта ја да радим са својим?! Господе, помилуј нас грешне.