О свих ми зелених тикви шта је ово? Зар од мене тако нешто да тражите? Којештарије. Ма чисте бесмислице. Кажем вам ја, немогуће. Просто немогуће. Трице и кучине. Не знам ја те ствари… Кунем се, а не би се клео тако ми части, да је о томе знам било шта. Па ја сам шмекер. Мушкарац. Прави правцати. А не неки дјечак, Боже сачувај. To ви овим млађима, далеко су ти дани иза мене. Ја носим бркове. Имам и одјело и ципеле. И шешир, плави правцати, кад вам кажем. Играм фудбала послије школе. Знам да пљунем кроз зубе, а могу и онако, обично. И тучем се, ако затреба. Онако, ако је досадно, па баш незнам шта да радим. Немојте помислити да сам којекакав вандал, Боже сачувај. Мушкарац, прави правцати.
Дјевојчице су досадне. Оне се само кревеље. Носе некакве смјешне хаљине, намиришу се да дисати не може прави мушкарац. Прави правцати. Па пишу споменаре и плачу кад их не гледа неки шмекер. Ма бесмислице чисте. Не разумијем ја њих. Причају стално, да до ријечи од њих до ријечи доћи не можеш. Па се ко фол растуже кад тужан филм гледају. А ко да ја не знам да се праве. Их, па то ми је ко нека мудрост.
Кажем ја вама трице и кучине. Маните ви мене тога. Имам ја паметнија посла. Ето на примјер да радим послове. Сад би ви да знате какве послове. Па мушке послове, праве правцате. Свашта ми мушкарци радимо. Нећу много говорити о томе, то су мушка посла. Али, ето на примјер, мушкарац мора да буде забринут. Озбиљан. А не ко нека дјевојчица, што се само смијуљи мисли да нам је само она на уму. Све оне мене нервирају. Ма не причам са њима уопште. Са једном поготову. Та је гора од свих. Баш један дан, свезала коњски реп и шепури се ту по ходницима. Ја је нисам ни примјетио, тако ми части, а не би се клео да јесам, Боже сачувај. И цијели дан се кревељи. Ето, баш сам дошао кући и у паузи између неких врло важних мушких послова помислио чему ли се кревељи баш цијели дан. Мислим, немојте помислити да ме је много занимало, ја то чисто онако.. пролети ми кроз главу.. Ма уствари, ето паде ми на памет, једва да сам секунд помислио, Боже сачувај да нисам могао да спавам због тога.
Оне носе неке смијешне сандале, сукње и шарене капуте. Досадне су, јесу, свих ми зелених тикви. Само причају о књигама, тужним пјесмама и помадама којекаквим. Мене то не занима. Ми мушкарци смо забринути и тмурни. Немамо ми времена за такве ствари. Баш неки дан, ова моја, мислим, ова што ме нервира највише од свих, рече ми да је купила нове ципелице. Пих, ко да то мене интересује. Баш ме брига за то што су жуте и имају бијеле пертле. Ко да је мене брига и што су лаковане па ће се лак ољуштити кад покисну. Не занима ме уопште.
Имам ја своја посла. И кога уопште брига како се зове њен парфем. Баш ме гуши. Једва дишем кад стојим покрај ње. Мислим, немојте ме погрешно схватити, ко да ја стојим стално покрај ње. Ето, понекад случајно се затекнем у близини.Ma уствари, готово никад.
Парфеми, трице и кучине. Ми мушкарци играмо фудбала и знојимо се. И понекад нам је мрско да се купамо. И руке су нам грубе од силних мушких послова. Ко да нас, праве правцате мушкарце занимају помаде, Боже сачувај.
Баш један дан, ето, сретох ја неке дјевијчице на улици, па ми се учини од једне с коњским репом да је ова што је најгора од свих. Не би она. Како да ми се не учини кад су све оне исте. Али ето, обрадовах се кад видјех да није она, јер страшно бих се изнервирао. Ух, ма несносна је кад вам кажем. Све и онако али она, Боже сачувај.
Баш следећи дан, шетао сам улицом, онако мушки, право правцато, кад искочи преда ме. И мени се учини анђео!
Ошишала је косу и њено ведро лице блистало је под мојим залогајем неба као моје лично малено сунашце. И носила је бијелу хаљину, са четри дугмета испод врата жућкасте боје. И носила је оне лаковане сандале, у којима је и ка облацима могла да закорачи, сигуран сам да би јој и они пружили руку. Смијала се као да ћу моћи једном заборавити тај смијех. O свих ми залених тикви, да је тада рекла да је Шварцвалд у Швајцарској, ја бих се сложио. Говорила је о времену и школи, о свему је говорила. А ја сам видио само шарене потоке њених ријечи у којима сам се давио, драге воље. Јер ако се давити мора, боље дубока вода него плићак. Онако мушки, хајдучки, право правцијато. Не сјећам се више ничега.
Мислим, немојте ме погрешно схватити. Не мислим баш анђео, прави анђео, него како се ошишала учинило ми се, па ето. А и анђели су мушког рода, Боже сачувај да нису. Дјевојчица па анђео, којештарије.
Идем сад, радитити мушке послове, знате већ. Не занимају мене те ствари. Нисам ја за то. Ja сам ипак мушкарац. Какве симпатије, будалаштина чиста. Па ја само кад сретнем ову моју, да не објашњавам, знате већ, па ја је и не погледам, а камо ли дa примјетим њен нови плави шал који је јуче купила, и чарапе боје лимуна и округле жуте наушнице. Не ja. To oви млађи можда примјете, ови што још нису шмекери, знате, ја не видим ни њу, а камо ли њене дуге мршаве прсте и шарене рукавице. Можда јој кажем здраво, али тек онако. Не чујем ја њен весели смијех и њена смјешна питања. Не ја.
Не знам јесте ли примјетили, нема је у школи ових дана. Чујем има грип, па да јој не дате јединицу или неоправдан час. Није да ми недостаје, немојте погрешно схватити, ја то чисто онако говорим. Учинио би то за свакога. Кад је сретнем, тако ми части нећу јој ни здраво рећи. Тој досадној, уображеној зеленој тикви. Ни здраво. A камо ли да се осврнем кад прође. Боже сачувај. Мени је сасвим свеједно.
Јa сам мушкарац. Шмекер. И тако се вуцарам около. Не њеном улицом, Боже сачувај. Алергичан сам на липе и лале. Мислим немојте ме погрешно схватити, нисам ја никада ни био тамо, само ето, претпостављам да су тамо липе , шта би друго било. Једино, ако ме неко упита гдје је Шварцвалд, слегнућу раменима. Moje ми зелене тикве, нисам више сигуран.