Спаваш ли Обилићу, спаваш ли Лазаре, Косанчићу, Топлице?Спавајте, узалудни, спавајте.И Србија спава, и Срби спавају.Не отварајте очи нипошто, ни ми млађи не смијемо. Чујете ли камионе како вам преко гробова прелазе?Чујете ли чизме како се шуњају око ваших задужбина?Да их сачувају од вас и мене. Спавајте, не отварајте очи, никако. Ако их отворите, гледајте само испред себе. Вашe Косово више није равно.Више није ни свето. Сад руља бјелосвјетска господари вашом крвљу.

Ви, навикли на гробни мрак, можда бисте могли и видјети, у мрклој ноћи која се над Косовом спустила. Ми живи не можемо. Јер изнад њега сунце више не грије. И оно је ушло у последњи аутобус, и отишло са дјецом Косова. У пртљажницима, између кофера, згуснуле су се птице.И голубови, и врапци и роде отишли су са вашим синовима. Остале су само вране, да душманима, једног далеког дана, наслуте несрећу.

Ипак, није ни тако лоше. Много горе смо могли проћи. Сваки пут када видим зидаре, блага ме језа прође. Уплашим се, да ће нас живе зазидати. Свјетске велике главе, могле би тако одлучити, ако постану љубоморне на ове лијепе звијезде изнад нас. Могли су нас живе зазидати под један камени свод. Добро смо ми, несретни и прошли.

Не замјери Лазаре, не окрећи нам леђа Обилићу. Ви сте се испрсили пред силом, ми гледамо у небо. Ви сте своје освајаче могли погледати у очи, макар истог трена издахнули. Ми их не видимо. Видимо само по небу траг који остављају. Као да се бориш против каквог, суровог Бога, недодирљивог.

Сада наликујемо дјеци.Играмо се на ледини, кликерима.Избушимо рупу у земљи, и убацујемо у њу, малене порцуланске лопте. Ми смо тако мали, да од свих нас једно омање дијете саставиш.Али имамо много лијепих, великих кликера. Сви други су већи од нас, и сви су у неком сродству, само ми не припадамо њиховој дружби. А и ми би да се играмо и будемо дио дружбе, ваљда смо тако научени. Па да купимо другу дјецу, дајемо им најљепше кликере, и што морамо али и што хоћемо. А заузврат, и ми неки кликер добијемо.Много мање сјајан од оног који смо дали.Шкрти су они на кликерима.

То је данашњи свијет Обилићу, витезу мој часни, велика дјеца која по пољима буше рупе и играју кликера. Ако би ову нашу несретну планету, погледао са какве ревносне удаљености, сигуран сам да би видио само рупу до рупе, и мноштво ситних блиставих кристала, око њих.

Не жалим ја земљу, ни поток, ни цвијет. Снаћи ће се мудро дрвеће и уз Србина,и  Американца, и Нијемца.Жао ми човјека. Како човјек да се снађе, ако му покидаш коријење. Како да се прими на другом тлу, ако му је земља Косовска била потаман мека, и кишна?Има ли довољно мудрости у човјеку, да без горчине заволи друго небо и туђе сунце?Има ли снаге у човјеку, да се не утопи у брзим водама мржње према својој браћи, према људима?

Топлице, видим, отимаш се хладној земљи, сабљу исукујеш.Немој Топлице, име каљати, нека им је просто. Не знаш  ти ове нове ствари. Некад, док си ти земљу орао, много је другачије било. Сада, ограничена пољопривреда на западу.Не успјевају мрква и купус свуда. Нови прописи, мој Милане. Тако ти мрква и купус најбоље рађају на истоку.Онда ови западни, ору на истоку.Праведно ору, своје ораче пошаљу.Па кад узгоје мркву и купус на истоку, онда бродовима и камионима, на запад превозе. А по Косову добри равни путеви. Нека их Милане, неће ни мрква ни купус довијека. Само смо ми чудан народ. Нeће нас докупусити туђи купус, ако се сами не раскупусамо.

Али неправде ће бити док буде човјека.Једни другима ћемо увијек бити вукови.Али није нам свима тај терет подједнако распоређен, дуж овог крхког тијела које вучемо за собом.Једном плавооком дијетету, које се родило у Приштини, тешко ће мајка објаснити, да постоји још једно дијете, у Берлину или Лисабону, које није на њега бацало убојите балоне из облака. И једно и друго ће живјети, али једно са страхом и мржњом коју ће можда и прећутати, а друго лагано, као гушчије перо вјетром ношено.Једно, још у повоју жигосано страхом и невјером, друго лишено страха од живота.
Молим се да сва дјеца српска, и она косовска и она друга остану успавана, док не дође неко боље вријеме. Молим се за оне који још не умију да опросте.

Није Косово душа Србије, баш та дјеца су њена душа. Косово је само она величина коју узимамо да би измјерили свој патриотизам. И узимамо је улудо.

Трудим се да не помињем често ни Косово, ни Србију. Страхујем да ћу повриједити, умањити многе боли.Зар можете ријечима простим, ма како их слагали једну покрај друге, изразити храброст и одлучност два дјечака, у једном далеком селу, на Косову, са слијепом мајком и без оца?Зар да призивам осјећај патриотизма сваког од нас, позивајући се на храброст два дјетета, од шест година, који јарам воловима пребацују, и пјешаче  километрима кроз шуме до школе, по киши, по снијегу?Постоји ли ријеч да опише њихову сиротињску кућу, и сузе, које лију из слијепих очију њихове мајке?
Знате ли Милицу, дјевојчицу која се родила у Приштини прије три године?Знате ли много Милица, Ана и Ивана, које су се родиле на Косову прије три, пет или осам година? Знате ли да не смију изаћи из својих станова?Не смију изговорити на глас своје име?

Колико Срба помисли на њих када на сав глас каже:“Косово је душа Србије“?Помисли ли и један?

Земља ко земља. Тврда или мека, родна или сува. Увијек је само обична земља.

Али чини се, продадосмо Милицу, и Петра и Марка за кликере.

Не због отаџбине, ни Лазара, ни Карађорђа, ни због вијекова страдања, ни патријаршије. Ни због Немањића, ни због Обреновића.Ја своје кликере враћам због једне мале Милице, због једног невиног Душана, који не знају како се њихово име може громко провлачити између зграда.Само због њих, ничега другог.

Вратимо им сви њихове кликере, сачувајмо нашу дјецу.