Видим да нисте чули. A непријатно ми да вам кажем, вијест и није тако сјајна.  Опет мислим, боље да чујете од мене, него од каквог дрипца на улици.  Лакше је кад вам каже особа од повјерења,  oвакав  ужас. Немам куд обилазити, Васкрс је укинут. Ето, рекох сад сте сигурно потресени,  али хе брините, и мене је брзо прошло. To чак и није нека вијест, сви ми, већ некако и знамо, да је Васкрс укинут. Тако је уосталом било и са Божићем. Сби некуда трче, припремају славље, праве колаче и пите, а нико у очи никога погледати не смије. Јуре улицом, трче кроз маркете, ко да се плаше да ће их неко зауставити и плјуснути им оно што и сами већ знају, а из неког нејасног страха не смију ни помислити. Плаше се да ће чути – Божића више нема, укинут!

Ви сад мислите, какве то бесмислице говорим, ко још може укинути Васкрс. Не знам, нису ми рекли ко је преузео улогу џелата. Ко се дрзнуо да одруби главу вјери. Нису ми рекли, само чух однекуд, сасвим тихо, укинут! Само једна једина ријеч. Сада ћете помислити, oткуд  знаш да су мислили на Васкрс? Можда је укинут неки други дан, можда је укинута субота, ето можда баш иде петак, па недеља. Што Васкрс? Можда је укинут порез, можда фреквенција неког радија, a не.. Добро, пустићу ја вас да се надате, лијепа је ваша племенита нада. Али будите увјерени, и храбри, прихватите мисао – Васкрс је укинут. Јер, ако укину Бога, није ли лакрдијаство чисто да и даље празнујемо у његово име. У праву су, што су Васкрс укинули. Нећемо лицемјерство.  То и онако није наш фазон.

Ја сам већ прихватио одсуство Васкрса. Већ неко вријеме знам за то, па сам имао и времена да размислим. Можда ипак знам ко је био крвник. Ко је стегао свилени гајтан, под вратом најљепше недеље. Мислим да сам то био ја, можда и ви помало. Могуће је, да смо сви учествовали у том апкленом чину. Немојте никоме рећи да сам ово рекао. Други неће разумјети. Видим већ, бране се, крше руке, оптужују ме, називају лажовом и преварантом.

A ја посматрам. Видио сам једном просјака без ногу, ту на улици, нико се на његаније осврнуо. Вјетар ми је шапнуо, укинут! Гледао са дјечаке како псују сиромаха! Око врата ми се сави шапат, укинут! Знао сам да није истина, a мртвима се куну, кроз дланове ми језа пролазила, писала, укинут! Чудовишта, која су са биоскопског платна сишла, и већ дуго корачају, ту међу нама, шапћу ми кад шмугнем покрај њих, укинут!

Планета спава. Страх ме је помало, али мислим да се неће никада више пробудити. Можда је и боље што су и Бога укинули. Сада би, сигурно, био много љут на нас.

A смијешно је све то некако, знате. Кад видите, на примјер Васкрс, и телевизија преноси литургију, које нема. У првом реду су они најмоћнији. Они су наравно најпосвећенији вјерници. Вјери којој невјерују. Ти исти људи којих нема, озбиљнији су, замишљени, понекад се неки и  накашље, a поглед му се у даљини губи. У даљини, које исто као ни тог погледа, нема. И зар није смијешно, када свештеник чита ријечи којих нема,  док хор пјева пјесме кoje вeћ oдaвнo нe постоје, a они велики људи којих можда никада није ни било, вјерују Бога кога су сами укинули.    И плакао бих, да ме није срамота, увјеравају ме из сивих кутија,  добацују са прагова и прозора, показују ми са уличних, ти велики непостојећи људи, да мог Бога, ни Божића ни Васкрса нема.

И ви се сада питате, па чему све?! Зашто славе и ти велики људи и ми остали, мали? Не знам ни сам, али мислим да се плаше. Укинути Бога није мала ствар. Вјероватно се плаше  да га можда нису успјели потпуно докусурити. Из чистог страха, ничег другог.

Данас имамо нове Богове. То је онако, више наша прича. Ти нови Богови много су јаснији од оног старог, па им је лакше и вјеровати. Имају више агрегатних стања, на примјер  нећете ми вјеровати, али чуо сам да је један, од тих нових Богова у течном стању. Људи моји!  Сасвим течан, а може и у дим да се претвори. Тог новог Бога, пију машине, и мотори.  Не могу без њега. Од тог сам одмах одустао. Ако ми бог већ мора бити у течном стању, боље да буде неки сок, од малине на примјер. А како на то да пристанем, несреће ли, да бога у флашу наспем. Па још горе, замисли, пукне флаша, па ми се бог проспе.

Има један други бог. Он је у чврстом стању. Од папира. И то ружан неки папир, неке главе на њему. Ружне велике главе, да је нека лијепа глава, можда какве глумице, па можда бих и пристао. Али овако не могу, па немогу. Што би наш народ  рекао, нећу, нема бога, сада видим колико су народне изреке и пророчанске помало.

Зло са овим другим богом је у томе што лако нестане, сад га имаш, сад га немаш. Док рече шта би оде бог. Овог бога сви најчешће у џепу држимо. Постоји додуше, посебна футрола, обично кожна за овог бога, баш сад га гледам, ићи ћемо заједно у продавницу, бог и ја. Ја ћу се вратити кући, а бог, бог  ће прећи у неке друге руке.

И разних сад богова имамо. Нису само ова двојица. Народ се и не жали претјерано. Можда су се навикли већ, на ове нове. Лакше је вјеровати очима, него срцем.

Вјерујете  ли ми сада да је Васкрс укинут?

Али не смијем рећи мајци, ни сестри, ни оцу. Разочарали би се много.

Сада само ви и ја, на цијелом свијету, знамо. Остали нека схвате сами. Нека купе све боје овог свијета, да офарбају гушчија, пачија, кокошија јаја. Нека им обуку оне смијешне гаће, гаће за јаја. Можда и некој поштеној домаћици буде јасно, каква се неславна шала са Васкрсом збила, када се јаје обуче у гаће. Када сам то први пут видио, већ тад сам знао, да Васкрса нема. Можда нека поштена домаћица обуче још красније јаје, ја бих им свима предложио да му одјену и поткошуљу и пиџаму, да успавају васкршња јаја заувијек. Нека спавају сирота, на шареним трпезама, које су једина мисао у главама када се празнује бог. Па ћемо сјести за трпезе, неко ће свог бога појести, неко свог попити, неко ће свог бога потрошити у кафани поред цркве, на суботу, пред Васкрс.

Свако ће се већ некако снаћи са својим богом. Али шта ја да радим.. Шта ја да радим са својим?! Господе, помилуј нас грешне.

Спаваш ли Обилићу, спаваш ли Лазаре, Косанчићу, Топлице?Спавајте, узалудни, спавајте.И Србија спава, и Срби спавају.Не отварајте очи нипошто, ни ми млађи не смијемо. Чујете ли камионе како вам преко гробова прелазе?Чујете ли чизме како се шуњају око ваших задужбина?Да их сачувају од вас и мене. Спавајте, не отварајте очи, никако. Ако их отворите, гледајте само испред себе. Вашe Косово више није равно.Више није ни свето. Сад руља бјелосвјетска господари вашом крвљу.

Ви, навикли на гробни мрак, можда бисте могли и видјети, у мрклој ноћи која се над Косовом спустила. Ми живи не можемо. Јер изнад њега сунце више не грије. И оно је ушло у последњи аутобус, и отишло са дјецом Косова. У пртљажницима, између кофера, згуснуле су се птице.И голубови, и врапци и роде отишли су са вашим синовима. Остале су само вране, да душманима, једног далеког дана, наслуте несрећу.

Ипак, није ни тако лоше. Много горе смо могли проћи. Сваки пут када видим зидаре, блага ме језа прође. Уплашим се, да ће нас живе зазидати. Свјетске велике главе, могле би тако одлучити, ако постану љубоморне на ове лијепе звијезде изнад нас. Могли су нас живе зазидати под један камени свод. Добро смо ми, несретни и прошли.

Не замјери Лазаре, не окрећи нам леђа Обилићу. Ви сте се испрсили пред силом, ми гледамо у небо. Ви сте своје освајаче могли погледати у очи, макар истог трена издахнули. Ми их не видимо. Видимо само по небу траг који остављају. Као да се бориш против каквог, суровог Бога, недодирљивог.

Сада наликујемо дјеци.Играмо се на ледини, кликерима.Избушимо рупу у земљи, и убацујемо у њу, малене порцуланске лопте. Ми смо тако мали, да од свих нас једно омање дијете саставиш.Али имамо много лијепих, великих кликера. Сви други су већи од нас, и сви су у неком сродству, само ми не припадамо њиховој дружби. А и ми би да се играмо и будемо дио дружбе, ваљда смо тако научени. Па да купимо другу дјецу, дајемо им најљепше кликере, и што морамо али и што хоћемо. А заузврат, и ми неки кликер добијемо.Много мање сјајан од оног који смо дали.Шкрти су они на кликерима.

То је данашњи свијет Обилићу, витезу мој часни, велика дјеца која по пољима буше рупе и играју кликера. Ако би ову нашу несретну планету, погледао са какве ревносне удаљености, сигуран сам да би видио само рупу до рупе, и мноштво ситних блиставих кристала, око њих.

Не жалим ја земљу, ни поток, ни цвијет. Снаћи ће се мудро дрвеће и уз Србина,и  Американца, и Нијемца.Жао ми човјека. Како човјек да се снађе, ако му покидаш коријење. Како да се прими на другом тлу, ако му је земља Косовска била потаман мека, и кишна?Има ли довољно мудрости у човјеку, да без горчине заволи друго небо и туђе сунце?Има ли снаге у човјеку, да се не утопи у брзим водама мржње према својој браћи, према људима?

Топлице, видим, отимаш се хладној земљи, сабљу исукујеш.Немој Топлице, име каљати, нека им је просто. Не знаш  ти ове нове ствари. Некад, док си ти земљу орао, много је другачије било. Сада, ограничена пољопривреда на западу.Не успјевају мрква и купус свуда. Нови прописи, мој Милане. Тако ти мрква и купус најбоље рађају на истоку.Онда ови западни, ору на истоку.Праведно ору, своје ораче пошаљу.Па кад узгоје мркву и купус на истоку, онда бродовима и камионима, на запад превозе. А по Косову добри равни путеви. Нека их Милане, неће ни мрква ни купус довијека. Само смо ми чудан народ. Нeће нас докупусити туђи купус, ако се сами не раскупусамо.

Али неправде ће бити док буде човјека.Једни другима ћемо увијек бити вукови.Али није нам свима тај терет подједнако распоређен, дуж овог крхког тијела које вучемо за собом.Једном плавооком дијетету, које се родило у Приштини, тешко ће мајка објаснити, да постоји још једно дијете, у Берлину или Лисабону, које није на њега бацало убојите балоне из облака. И једно и друго ће живјети, али једно са страхом и мржњом коју ће можда и прећутати, а друго лагано, као гушчије перо вјетром ношено.Једно, још у повоју жигосано страхом и невјером, друго лишено страха од живота.
Молим се да сва дјеца српска, и она косовска и она друга остану успавана, док не дође неко боље вријеме. Молим се за оне који још не умију да опросте.

Није Косово душа Србије, баш та дјеца су њена душа. Косово је само она величина коју узимамо да би измјерили свој патриотизам. И узимамо је улудо.

Трудим се да не помињем често ни Косово, ни Србију. Страхујем да ћу повриједити, умањити многе боли.Зар можете ријечима простим, ма како их слагали једну покрај друге, изразити храброст и одлучност два дјечака, у једном далеком селу, на Косову, са слијепом мајком и без оца?Зар да призивам осјећај патриотизма сваког од нас, позивајући се на храброст два дјетета, од шест година, који јарам воловима пребацују, и пјешаче  километрима кроз шуме до школе, по киши, по снијегу?Постоји ли ријеч да опише њихову сиротињску кућу, и сузе, које лију из слијепих очију њихове мајке?
Знате ли Милицу, дјевојчицу која се родила у Приштини прије три године?Знате ли много Милица, Ана и Ивана, које су се родиле на Косову прије три, пет или осам година? Знате ли да не смију изаћи из својих станова?Не смију изговорити на глас своје име?

Колико Срба помисли на њих када на сав глас каже:“Косово је душа Србије“?Помисли ли и један?

Земља ко земља. Тврда или мека, родна или сува. Увијек је само обична земља.

Али чини се, продадосмо Милицу, и Петра и Марка за кликере.

Не због отаџбине, ни Лазара, ни Карађорђа, ни због вијекова страдања, ни патријаршије. Ни због Немањића, ни због Обреновића.Ја своје кликере враћам због једне мале Милице, због једног невиног Душана, који не знају како се њихово име може громко провлачити између зграда.Само због њих, ничега другог.

Вратимо им сви њихове кликере, сачувајмо нашу дјецу.

О свих ми зелених тикви шта је ово? Зар од мене тако нешто да тражите? Којештарије. Ма чисте бесмислице. Кажем вам ја, немогуће. Просто немогуће. Трице и кучине. Не знам ја те ствари… Кунем се, а не би се клео тако ми части, да је о томе знам било шта. Па ја сам шмекер. Мушкарац. Прави правцати. А не неки дјечак, Боже сачувај. To ви овим млађима, далеко су ти дани иза мене. Ја носим бркове. Имам и одјело и ципеле. И шешир, плави правцати, кад вам кажем. Играм фудбала послије школе. Знам да пљунем кроз зубе, а могу и онако, обично. И тучем се, ако затреба. Онако, ако је досадно, па баш незнам шта да радим. Немојте помислити да сам којекакав вандал, Боже сачувај. Мушкарац, прави правцати.

Дјевојчице су досадне. Оне се само кревеље. Носе некакве смјешне хаљине, намиришу се да дисати не може прави мушкарац. Прави правцати. Па пишу споменаре и плачу кад их не гледа неки шмекер. Ма бесмислице чисте. Не разумијем ја њих. Причају стално, да до ријечи од њих до ријечи доћи не можеш. Па се ко фол растуже кад тужан филм гледају. А ко да ја не знам да се праве. Их, па то ми је ко нека мудрост.

Кажем ја вама трице и кучине. Маните ви мене тога. Имам ја паметнија посла. Ето на примјер да радим послове. Сад би ви да знате какве послове. Па мушке послове, праве правцате. Свашта ми мушкарци радимо. Нећу много говорити о томе, то су мушка посла. Али, ето на примјер, мушкарац мора да буде забринут. Озбиљан. А не ко нека дјевојчица, што се само смијуљи мисли да нам је само она на уму. Све оне мене нервирају. Ма не причам са њима уопште. Са једном поготову. Та је гора од свих. Баш један дан, свезала коњски реп и шепури се ту по ходницима. Ја је нисам ни примјетио, тако ми части, а не би се клео да јесам, Боже сачувај. И цијели дан се кревељи. Ето, баш сам дошао кући и у паузи између неких врло важних мушких послова помислио чему ли се кревељи баш цијели дан. Мислим, немојте помислити да ме је много занимало, ја то чисто онако.. пролети ми кроз главу.. Ма уствари, ето паде ми на памет, једва да сам секунд помислио, Боже сачувај да нисам могао да спавам због тога.

Оне носе неке смијешне сандале, сукње и шарене капуте. Досадне су, јесу, свих ми зелених тикви. Само причају о књигама, тужним пјесмама и помадама којекаквим. Мене то не занима. Ми мушкарци смо забринути и тмурни. Немамо ми времена за такве ствари. Баш неки дан, ова моја, мислим, ова што ме нервира највише од свих, рече ми да је купила нове ципелице. Пих, ко да то мене интересује. Баш ме брига за то што су жуте и имају бијеле пертле. Ко да је мене брига и што су лаковане па ће се лак ољуштити кад покисну. Не занима ме уопште.

Имам ја своја посла. И кога уопште брига како се зове њен парфем. Баш ме гуши. Једва дишем кад стојим покрај ње. Мислим, немојте ме погрешно схватити, ко да ја стојим стално покрај ње. Ето, понекад случајно се затекнем у близини.Ma уствари, готово никад.

Парфеми, трице и кучине. Ми мушкарци играмо фудбала и знојимо се. И понекад нам је мрско да се купамо. И руке су нам грубе од силних мушких послова. Ко да нас, праве правцате мушкарце занимају помаде, Боже сачувај.

Баш један дан, ето, сретох ја неке дјевијчице на улици, па ми се учини од једне с коњским репом да је ова што је најгора од свих. Не би она. Како да ми се не учини кад су све оне исте. Али ето, обрадовах се кад видјех да није она, јер страшно бих се изнервирао. Ух, ма несносна је кад вам кажем. Све и онако али она, Боже сачувај.

Баш следећи дан, шетао сам улицом, онако мушки, право правцато, кад искочи преда ме. И мени се учини анђео!
Ошишала је косу и њено ведро лице блистало је под мојим залогајем неба као моје лично малено сунашце. И носила је бијелу хаљину, са четри дугмета испод врата жућкасте боје. И носила је оне лаковане сандале, у којима је и ка облацима могла да закорачи, сигуран сам да би јој и они пружили руку. Смијала се као да ћу моћи једном заборавити тај смијех. O свих ми залених тикви, да је тада рекла да је Шварцвалд у Швајцарској, ја бих се сложио. Говорила је о времену и школи, о свему је говорила. А ја сам видио само шарене потоке њених ријечи у којима сам се давио, драге воље. Јер ако се давити мора, боље дубока вода него плићак. Онако мушки, хајдучки, право правцијато. Не сјећам се више ничега.

Мислим, немојте ме погрешно схватити. Не мислим баш анђео, прави анђео, него како се ошишала учинило ми се, па ето. А и анђели су мушког рода, Боже сачувај да нису. Дјевојчица па анђео, којештарије.

Идем сад, радитити мушке послове, знате већ. Не занимају мене те ствари. Нисам ја за то.  Ja сам ипак мушкарац. Какве симпатије, будалаштина чиста. Па ја само кад сретнем ову моју, да не објашњавам, знате већ, па ја је и не погледам, а камо ли дa примјетим њен нови плави шал који је јуче купила, и чарапе боје лимуна и округле жуте наушнице. Не ja. To oви млађи можда примјете, ови што још нису шмекери, знате, ја не видим ни њу, а камо ли њене дуге мршаве прсте и шарене рукавице. Можда јој кажем здраво, али тек онако. Не чујем ја њен весели смијех и њена смјешна питања. Не ја.

Не знам јесте ли примјетили, нема је у школи ових дана. Чујем има грип, па да јој не дате јединицу или неоправдан час. Није да ми недостаје, немојте погрешно схватити, ја то чисто онако говорим. Учинио би то за свакога. Кад је сретнем, тако ми части нећу јој ни здраво рећи. Тој досадној, уображеној зеленој тикви. Ни здраво. A камо ли да се осврнем кад прође. Боже сачувај. Мени је сасвим свеједно.

Јa сам мушкарац. Шмекер. И тако се вуцарам около. Не њеном улицом, Боже сачувај. Алергичан сам на липе и лале. Мислим немојте ме погрешно схватити, нисам ја никада ни био тамо, само ето, претпостављам да су тамо липе , шта би друго било. Једино, ако ме неко упита гдје је Шварцвалд, слегнућу раменима. Moje ми зелене тикве, нисам више сигуран.